Iskreno, automobili me nikada nisu nešto posebno privlačili. Ono što me je interesovalo bila je njihova osnovna svrha, odnosno da nas prevezu od tačke A do tačke B, dok su potrošnja i konjska snaga predstavljale višu matematiku za mene. Takođe nisam verovala da se čovek može vezati za svoja kola. Otvorim oglase, kad ono - "Prodajem auto u odličnom stanju" ili "Služio me je super čitavu deceniju". Ako je u odličnom stanju ili sa besprekornim performansom godinama, kako nekome ne pada teško da se odrekne svog vozila? To su za mene bili dokazi 'nevezivanja' vlasnika za automobile, te sam i ja mislila da ako ikada budem imala svog četvorotočkaša, da ću ga olako zameniti drugim.
Ali moje predrasude su se drastično promenile od trenutka kada sam položila vozački ispit. Iz drugog puta. Prvog puta sam plakala kao kiša jer sam morala sačekati tri nedelje kako bih ponovo polagala vožnju (testove sam naravno nabubala napamet). I još mi je pri tom čika policajac nakon neuspelog ispita rekao: "A ti mala, misliš da umeš da voziš? Voziš kao fanđo, a ne gledaš kud' ideš."
Međutim, nakon tri nedelje sam skakala od sreće držeći vozačku dozvolu (iako u njoj izgledam kao natmureni kriminalac) i odmah se bacila u pretragu polovnih automobila na Internetu. Moj budžet je bio relativno skroman, te sam bila svesna da ću ili kupiti nešto domaće a novije, ili eventualno strano, a manje i starije. Ispostavilo se ovo drugo. Prvo sam bila nagrnula na jednog Fiat Cinquecento-a, ali mi je tata rekao da taj mališa ima motor kao kutija šibica. Onda mi je on preporučio jednog zelenbaća, kockastih ivica sa velikim šiberom. Kia Pride! Da, to je bio moj budući ponos. Već sam sledećeg dana otišla po njega u Beograd i kupila ga od jedne fine cure. Pošto ga je ta devojka vozila samo po gradu, auto je prešao svega 60.000km. I zanimljiva činjenica je ta da je i prethodan vlasnik bila žena, što je rezultiralo da Zelena Kockica dobije svoju treću vlasniCU, dakle mene. A najspecifičnije u vezi sa njim, bilo je to što je posedovao jak i velik motor, a on onako sav lagan, prosto se poljulja kada kamion prošiša kraj njega. Otuda mu dadoh epitet 'velikog srca u malom telu'.
Jao, koliko sam bila srećna što sam konačno usvojila svoj prvi auto. Imao je dosta mana kada sam ga kupila, te je morao pravo kod doktora za mehaniku, ali je ubrzo bio zakrpljen i spreman da se upušta u avanture sa svojom vlasnicom. Ja sam sama učila da ga vozim, te se dogodilo da ga par puta čuknem i ogulim farbu dok sam pokušavala da se parkiram između dva stuba. Dok sam ga vozikala gradom, pa čak i kada je kiša lila, uživala sam da slušam muziku i pevam. Prethodna vlasnica je bila zaboravila svoj CD, a nasnimljena muzika je bila odlična, te sam uživala vozeći se i slušajući "Walk like an Egyptian" (Bangles), "Girls & Boys" (Blur), "Down Under" (Men at Work)...
Nikada nisam pomišljala da bi onako sav slabašan bio u stanju da napusti granice naše zemlje, ali sam se prevarila. Tokom Uskršnjih praznika, u posetu mi je došla drugarica Lucija sa kojom sam studirala u Ljubljani. I dogovorile smo da se zajedno vratimo u Sloveniju. Pošto nas je bilo dve, sinula nam je ideja da bismo mogle putovati Kockicom. Tako je i bilo... auto je bez problema klizio autoputem kroz Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju. Doduše, kad god bismo Lucija i ja pokušale da pričamo, morala sam usporiti jer je motor brujao pri većoj brzini te uopšte nismo mogle razumeti jedna drugu. To je isto važilo i za muziku. Preko 100km na sat, nije se mogla ni čuti. Ali, ono što je najvažnije, bezbedno smo stigle na odredište, a potom nam je Kockica super služila u Sloveniji. Čak smo njome i do Austrije svratile i vozile se nekim zavijucima u okolini Vilaha...
Lux, drugarica iz Tajlanda, fotografiše kroz šiber...
Vremenom, moj auto je počeo da otkazuje. I dalje se teturao, ali organi su već bili dotrajali te je češće bio u poseti mehaničaru. Znala sam da se moram uskoro oprostiti od njega. I žao mi je bilo... ali to je bila ispravna odluka. Odlučila sam da ga prodam pre nekoliko meseci. Pojavio se u oglasima, i počeli su se javljati potencijalni kupci iz svih krajeva Srbije. Sada je i moj oglas ličio na one s' početka ove priče. Nahvalila sam ga, onako kako dolikuje, bez preterivanja i šminkanja. Ukazala sam na mane, ali i na to koliko je to u stvari jedan zahvalan auto od parkiranja pa do vožnje gradom, ali i uz kojeg se rodilo toliko puno divnih uspomena... toliko prevezenih prijatelja i priča u njemu ispričanih, pa i suza isplakanih.
Pogled iz auta, posle kiše...
Srećom, novi vlasnik je otkupio Zelenu Kockicu i rekao da ju je namenio svojoj ženi, odn. četvrtoj vlasniCI.
Pre neki dan smo se sreli taj momak i ja kako bismo sredili dokumentaciju oko auta. Došao je po mene Zelenom Kockicom. Momak je sasvim fino sredio udaren i izgreban prednji deo, kao i još neke interne stvari i dok smo se vozili primetila sam da nije bilo onog kloparajućeg zvuka. Nisam bila tužna što više nije moj, jer sam se uverila da je u dobrim rukama. Sada će se u njemu neke druge priče raspredati i neka druga muzika preslušavati. A možda ga i zapazim na putu među velikim i snažnim vozilima. No, on će uvek ostati moj mali veliki prvi auto, sa ogromnim srcem.
Ali moje predrasude su se drastično promenile od trenutka kada sam položila vozački ispit. Iz drugog puta. Prvog puta sam plakala kao kiša jer sam morala sačekati tri nedelje kako bih ponovo polagala vožnju (testove sam naravno nabubala napamet). I još mi je pri tom čika policajac nakon neuspelog ispita rekao: "A ti mala, misliš da umeš da voziš? Voziš kao fanđo, a ne gledaš kud' ideš."
Međutim, nakon tri nedelje sam skakala od sreće držeći vozačku dozvolu (iako u njoj izgledam kao natmureni kriminalac) i odmah se bacila u pretragu polovnih automobila na Internetu. Moj budžet je bio relativno skroman, te sam bila svesna da ću ili kupiti nešto domaće a novije, ili eventualno strano, a manje i starije. Ispostavilo se ovo drugo. Prvo sam bila nagrnula na jednog Fiat Cinquecento-a, ali mi je tata rekao da taj mališa ima motor kao kutija šibica. Onda mi je on preporučio jednog zelenbaća, kockastih ivica sa velikim šiberom. Kia Pride! Da, to je bio moj budući ponos. Već sam sledećeg dana otišla po njega u Beograd i kupila ga od jedne fine cure. Pošto ga je ta devojka vozila samo po gradu, auto je prešao svega 60.000km. I zanimljiva činjenica je ta da je i prethodan vlasnik bila žena, što je rezultiralo da Zelena Kockica dobije svoju treću vlasniCU, dakle mene. A najspecifičnije u vezi sa njim, bilo je to što je posedovao jak i velik motor, a on onako sav lagan, prosto se poljulja kada kamion prošiša kraj njega. Otuda mu dadoh epitet 'velikog srca u malom telu'.
Jao, koliko sam bila srećna što sam konačno usvojila svoj prvi auto. Imao je dosta mana kada sam ga kupila, te je morao pravo kod doktora za mehaniku, ali je ubrzo bio zakrpljen i spreman da se upušta u avanture sa svojom vlasnicom. Ja sam sama učila da ga vozim, te se dogodilo da ga par puta čuknem i ogulim farbu dok sam pokušavala da se parkiram između dva stuba. Dok sam ga vozikala gradom, pa čak i kada je kiša lila, uživala sam da slušam muziku i pevam. Prethodna vlasnica je bila zaboravila svoj CD, a nasnimljena muzika je bila odlična, te sam uživala vozeći se i slušajući "Walk like an Egyptian" (Bangles), "Girls & Boys" (Blur), "Down Under" (Men at Work)...
Car Wash :)
Nikada nisam pomišljala da bi onako sav slabašan bio u stanju da napusti granice naše zemlje, ali sam se prevarila. Tokom Uskršnjih praznika, u posetu mi je došla drugarica Lucija sa kojom sam studirala u Ljubljani. I dogovorile smo da se zajedno vratimo u Sloveniju. Pošto nas je bilo dve, sinula nam je ideja da bismo mogle putovati Kockicom. Tako je i bilo... auto je bez problema klizio autoputem kroz Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju. Doduše, kad god bismo Lucija i ja pokušale da pričamo, morala sam usporiti jer je motor brujao pri većoj brzini te uopšte nismo mogle razumeti jedna drugu. To je isto važilo i za muziku. Preko 100km na sat, nije se mogla ni čuti. Ali, ono što je najvažnije, bezbedno smo stigle na odredište, a potom nam je Kockica super služila u Sloveniji. Čak smo njome i do Austrije svratile i vozile se nekim zavijucima u okolini Vilaha...
Lucija i ja u banatskoj ravnici...
U Srbiju se vratih u Kockici ali ovog puta sa Milicom, takođe drugaricom sa studija. Onako natovarene, zbog završetka semestra u Ljubljani, jedva smo se nekako doteturale do Beograda. Nakon što smo ostavile Milicu, ja sam trebala da krenem za Zrenjanin. Međutim, u to vreme bio je štrajk te su traktoristi bili zakrčili puteve i mostove. Tamiš se nije mogao preći. Iako me je Milica ubeđivala da ostanem kod nje i prespavam, nisam odustala od ideje da odem za Zrenjanin uprkos štrajku i celodnevnoj vožnji. Vesti su bile tačne, most se nije mogao preći, ni jedan, ni drugi... Krenula sam nekim sporednim putem kraj Tamiša... bio je mrak i nisam znala kuda idem. Pratila sam nekoliko kola koja su bila ispred mene. Bilo je i prašine i blata... ali Zelena Kockica je sve te barijere uspešno prelazila. Osećala sam se sigurnom. Imala sam krov nad glavom, pa i da je počeo neki pljusak, znam da bih bila zaštićena. Posle čitava četiri sata vožnje, uspešno se vratih u Zrenjanin, bez ogrebotine.
Vremenom, moj auto je počeo da otkazuje. I dalje se teturao, ali organi su već bili dotrajali te je češće bio u poseti mehaničaru. Znala sam da se moram uskoro oprostiti od njega. I žao mi je bilo... ali to je bila ispravna odluka. Odlučila sam da ga prodam pre nekoliko meseci. Pojavio se u oglasima, i počeli su se javljati potencijalni kupci iz svih krajeva Srbije. Sada je i moj oglas ličio na one s' početka ove priče. Nahvalila sam ga, onako kako dolikuje, bez preterivanja i šminkanja. Ukazala sam na mane, ali i na to koliko je to u stvari jedan zahvalan auto od parkiranja pa do vožnje gradom, ali i uz kojeg se rodilo toliko puno divnih uspomena... toliko prevezenih prijatelja i priča u njemu ispričanih, pa i suza isplakanih.
Srećom, novi vlasnik je otkupio Zelenu Kockicu i rekao da ju je namenio svojoj ženi, odn. četvrtoj vlasniCI.
Pre neki dan smo se sreli taj momak i ja kako bismo sredili dokumentaciju oko auta. Došao je po mene Zelenom Kockicom. Momak je sasvim fino sredio udaren i izgreban prednji deo, kao i još neke interne stvari i dok smo se vozili primetila sam da nije bilo onog kloparajućeg zvuka. Nisam bila tužna što više nije moj, jer sam se uverila da je u dobrim rukama. Sada će se u njemu neke druge priče raspredati i neka druga muzika preslušavati. A možda ga i zapazim na putu među velikim i snažnim vozilima. No, on će uvek ostati moj mali veliki prvi auto, sa ogromnim srcem.
