Valjevo nas izazvalo, i mi pristali :)

Beograd. Subota jutro... mada više liči na predvečerje. Tamni, teški oblaci se spustili na grad i skoro dodiruju krovove kuća i sivih solitera. Zima se uvlači u kosti. Uprkos vremenu koje ne može obećati ništa drugo sem dubokog sna, iskačem iz tople postelje i brzinski se pakujem i pripremam za polazak u Valjevo na dugo očekivan Valjevski izazov. U ranac stavljam i rezervnu odeću i obuću, jer čujem i kišu kako rominja... "Uh, samo da ne bude blata", pomislih. 

Na autobuskoj stanici sastajem se sa svojim prijateljima, Boki, Nexom i Selvi, koleginicom iz Indonezije, koja je pošla sa nama da bolje upozna Srbiju i pruži nam podršku. 

Uzbuđeni smo i čavrljamo tokom celog puta. Nakon sat i po vremena stižemo u Valjevo. Nema kiše, ali je poluoblačno i hladnjikavo. 

Na mestu početka trke susrećem i poznanike iz Zrenjanina, Gorana i Marka, i svi zajedno razmenjujemo savete i očekivanja. "Da li poneti mobilni?" "Da stavim kapu ili traku na glavu"? "A hoćemo li prevrtati traktorske gume?" "Jao, blago tebi, ti imaš te profesionalne rukavice". U jednom momentu sala Kulturnog valjevskog centra se napunila i zašarenila kapama, šuškavcima i ostalim rekvizitima. 

Glavni organizatori iz Wild Srbije, Ivan i Nemanja, daju uvodnu reč pre početka trke i objašnjavaju nam osnovna pravila koja se moraju ispoštovati kako bi se trka uspešno završila. Nije zvučalo nimalo naivno, posebno kada su nam saopštili da ćemo u jednom momentu morati da pređemo reku uz pomoć užeta. Na trenutak smo razmenili blago zabrinjavajuće poglede, ali nas je tešilo to što smo odlučili da se ne razdvajamo i da kao jedan tim dođemo do cilja, pa makar stigli i poslednji. 

U 11h je počela trka. Stotinak momaka takmičara krenulo je iz više navrata, a nas nekolicina devojaka poslednje, ali Nex je sačekao Boki i mene nakon sto metara kako bismo trčali zajedno. 

Put nas je vodio tik uz lepu reku Gradac tako da smo već od samog starta uživali u prizoru. Staza je bila obeležena belim trakama tako da nismo brinuli da ćemo se izgubiti u nepoznatom okruženju. 

Nakon izvesnog vremena stižemo do prve prepreke, odn. cevi kroz koju se puzeći moramo provući. Prelazimo je bez problema i nastavljamo dalje. Na sledećoj stanici nas dočekuju zgibovi. Devojke - 5 komada, momci - 10, ali to nije sve. Morali smo da uradimo i seriju vežbi od kojih se puls diže do 185. Legneš, čučneš, skočiš i tako u krug. Sve bi to bilo u redu da smo uradili samo tu jednu seriju, na samom početku. Ali ne... ta aktivnost nas je uporno pratila. Na trećoj stanici zadatak je bio da se popnemo uz uže. Ukoliko to nekom nije pošlo za rukom, morao je uraditi opet one vežbe od kojih se gubi dah. Svo troje smo završili na zemlji. Dakle, ništa od užeta u našem slučaju. Dok sam sa pola snage pokušavala da odradim vežbu, Nemanja je podviknuo par puta: "Tamara, do zemlje se spuštaj!" Ovde ni poznanstvo nije pomagalo. Sve se moralo uraditi pravilno i kako treba. 

Nastavili smo dalje. Sada smo već otežano trčali jer smo počeli i blago da se penjemo na jedno od uzvišenja koje se pružalo ispred nas. Upoznajemo Mariju iz Valjeva, hrabru curu koja je sama trčala na izazovu i kojoj je cilj, kao i nama, samo da stigne do kraja. Sada je nas četvoro trčkaralo stazama i bogazima.

Puteljak je bivao sve klizaviji za hodanje, a kamoli za trčanje. Šupljine na đonovima patika već su se ispunile blatom. Svi smo u jednom trenutku prokomentarisali kako nam je potrebna bolja obuća, a ne obične sportske patike. Malko smo zažalili što se nismo bolje opremili. No, šta je tu je. Kaljavim puteljkom idemo ka sledećoj prepreci. Nošenje i podizanje balvana. Taj zadatak brzinski rešavamo i hitamo ka veoma interesantnoj vežbi. Puzanje ispod nisko postavljene bodljikave žice. Tu smo se sprijateljli sa blatom. Falila nam je samo puška i izgledali bismo kao ratnici koji se šunjaju iza neprijatelja. Crne helanke postadoše sive, a kose su nam se obagitiše lekovitom maskom.

Raspoloženi smo i sa radoznalošću nastavljamo prelaziti brda, sve do trenutka kada se ponovo susrećemo sa lepom rekom Gradac. U jednom momentu, nas četvoro sa jedne strane reke, a sa druge Ivan sa ekipom koji su nas sačekali sa "odličnim" vestima. Ivan je kao narednik počeo da nabraja koje opcije nam se nude za prelazak preko reke. "Drugari, imate 3 izbora! Prvi je da pređete reku uz uže, drugi je da je prepešačite, a treći da idete zaobilaznim ali veoma strmim i opasnim putem". U prevodu, pitao nas je da li želimo da budemo majmunčići, konji ili divokoze. Bledih lica (po čemu su svedočile fotografije koje smo kasnije dobili) i ukočenog pogleda verovatno je svako od nas u sebi zamišljao različite scenarije. Odlučismo se za treću opciju, jer kvašenje stopala na decembarskih +5 stepeni nije dolazilo u obzir. Što se tiče užeta, sama pomisao da se četvoronoške držimo za kanap iznad studene vode i kamenja činila nam se kao nemoguća misija. Treća opcija nam je delovala kao najrealnija. Međutim, Marija se odlučuje da prepešači reku, te nam se tu putevi rastaviše. Opet nas troje krenusmo sami lagano penjući se uz strmu padinu. Hvatali smo se za korenje, mahovinu (loša ideja) i granje kako bismo sprečili stropoštavanje u Gradac od kojeg smo se sve više i više udaljavali. Pomagali smo jedni drugima pružajući ruke i zajedničkom borbom konačno stigli do vrha. Puteljak nas je odveo pravo do drvene kapije jednog seoskog domaćinstva. Dobri ljudi su radili u dvorištu, deca trčkarala i svi su nas lepo pozdravili. Praktično smo prošli kroz njihovo dvorište i uputili se opet ka reci i mostiću koji je bio sačinjen samo od jedne grede. Ostalo nam je još oko 6 kilometara do kraja... Kako smo prešli više od pola putanje i izbili na deo koji više nije strm i opasan, dopustili smo da uživamo u predivnim prizororima i panorami valjevskog okruženja. Čist vazduh, usamljena klupa na litici sa pogledom na predele zasenčene izmaglicom, plastovi sena, gole grane šljiva i jabuka... Napajali smo i čula i dušu. 

 Malo hoda, malo trka i stigosmo i do poslednje prepreke. Zadatak nam je bio da prevrnemo traktorsku gumu. Misleći da to nije niša komplikovano, zaletela sam se da je podignem i prvnem, no, prvi put je čak nisam uspela ni odvojiti od zemlje. Drugi put sam je nekako podigla svega za 45 stepeni i tek je treći put prevrnuh uz malu pomoć svojih drugara. Srećom pa smo izbegli čuvenu vežbu: Lezi, ustani, skoči.

Već smo se lagano približavali gradu. Neki Valjevčani su nas usput pozdravljali. Lagano trčimo kaldrmisanom ulicom, prelazimo most i vraćamo se tamo gde smo trku i otpočeli. Lica su nam ozarena. Uspeli smo! Stigli do kraja. Čitavi, nasmejani, blatnjavi!

Sledeći sat provodimo deleći sveže utiske sa ostalim takmičarima i našom drugaricom koja nas je podržavala. Ispred Kulturnog centra se krčkao pasulj u velikom kazanu. Svako je dobio pun tanjir ovog ukusnog jela sa četvrt' hleba. Okrepili smo se u momentu. 

Vratili smo se u Beograd u večernjim časovima. Te noći sam spavala spokojno, kao beba. Sledećeg jutra, Nex mi šalje poruku: "Kako mišići?" Ja reko': "Verovao ili ne, ništa me ne boli". Da me je upitao to samo malo kasnije istog dana, dobio bi potpuno drugačiji odgovor :). Sve me je bolelo, ali isplatilo se. 

Jedva čekam proleće i nove izazove, nove avanture i neistražene puteve naše lepe zemlje.