Valjevo nas izazvalo, i mi pristali :)

Beograd. Subota jutro... mada više liči na predvečerje. Tamni, teški oblaci se spustili na grad i skoro dodiruju krovove kuća i sivih solitera. Zima se uvlači u kosti. Uprkos vremenu koje ne može obećati ništa drugo sem dubokog sna, iskačem iz tople postelje i brzinski se pakujem i pripremam za polazak u Valjevo na dugo očekivan Valjevski izazov. U ranac stavljam i rezervnu odeću i obuću, jer čujem i kišu kako rominja... "Uh, samo da ne bude blata", pomislih. 

Na autobuskoj stanici sastajem se sa svojim prijateljima, Boki, Nexom i Selvi, koleginicom iz Indonezije, koja je pošla sa nama da bolje upozna Srbiju i pruži nam podršku. 

Uzbuđeni smo i čavrljamo tokom celog puta. Nakon sat i po vremena stižemo u Valjevo. Nema kiše, ali je poluoblačno i hladnjikavo. 

Na mestu početka trke susrećem i poznanike iz Zrenjanina, Gorana i Marka, i svi zajedno razmenjujemo savete i očekivanja. "Da li poneti mobilni?" "Da stavim kapu ili traku na glavu"? "A hoćemo li prevrtati traktorske gume?" "Jao, blago tebi, ti imaš te profesionalne rukavice". U jednom momentu sala Kulturnog valjevskog centra se napunila i zašarenila kapama, šuškavcima i ostalim rekvizitima. 

Glavni organizatori iz Wild Srbije, Ivan i Nemanja, daju uvodnu reč pre početka trke i objašnjavaju nam osnovna pravila koja se moraju ispoštovati kako bi se trka uspešno završila. Nije zvučalo nimalo naivno, posebno kada su nam saopštili da ćemo u jednom momentu morati da pređemo reku uz pomoć užeta. Na trenutak smo razmenili blago zabrinjavajuće poglede, ali nas je tešilo to što smo odlučili da se ne razdvajamo i da kao jedan tim dođemo do cilja, pa makar stigli i poslednji. 

U 11h je počela trka. Stotinak momaka takmičara krenulo je iz više navrata, a nas nekolicina devojaka poslednje, ali Nex je sačekao Boki i mene nakon sto metara kako bismo trčali zajedno. 

Put nas je vodio tik uz lepu reku Gradac tako da smo već od samog starta uživali u prizoru. Staza je bila obeležena belim trakama tako da nismo brinuli da ćemo se izgubiti u nepoznatom okruženju. 

Nakon izvesnog vremena stižemo do prve prepreke, odn. cevi kroz koju se puzeći moramo provući. Prelazimo je bez problema i nastavljamo dalje. Na sledećoj stanici nas dočekuju zgibovi. Devojke - 5 komada, momci - 10, ali to nije sve. Morali smo da uradimo i seriju vežbi od kojih se puls diže do 185. Legneš, čučneš, skočiš i tako u krug. Sve bi to bilo u redu da smo uradili samo tu jednu seriju, na samom početku. Ali ne... ta aktivnost nas je uporno pratila. Na trećoj stanici zadatak je bio da se popnemo uz uže. Ukoliko to nekom nije pošlo za rukom, morao je uraditi opet one vežbe od kojih se gubi dah. Svo troje smo završili na zemlji. Dakle, ništa od užeta u našem slučaju. Dok sam sa pola snage pokušavala da odradim vežbu, Nemanja je podviknuo par puta: "Tamara, do zemlje se spuštaj!" Ovde ni poznanstvo nije pomagalo. Sve se moralo uraditi pravilno i kako treba. 

Nastavili smo dalje. Sada smo već otežano trčali jer smo počeli i blago da se penjemo na jedno od uzvišenja koje se pružalo ispred nas. Upoznajemo Mariju iz Valjeva, hrabru curu koja je sama trčala na izazovu i kojoj je cilj, kao i nama, samo da stigne do kraja. Sada je nas četvoro trčkaralo stazama i bogazima.

Puteljak je bivao sve klizaviji za hodanje, a kamoli za trčanje. Šupljine na đonovima patika već su se ispunile blatom. Svi smo u jednom trenutku prokomentarisali kako nam je potrebna bolja obuća, a ne obične sportske patike. Malko smo zažalili što se nismo bolje opremili. No, šta je tu je. Kaljavim puteljkom idemo ka sledećoj prepreci. Nošenje i podizanje balvana. Taj zadatak brzinski rešavamo i hitamo ka veoma interesantnoj vežbi. Puzanje ispod nisko postavljene bodljikave žice. Tu smo se sprijateljli sa blatom. Falila nam je samo puška i izgledali bismo kao ratnici koji se šunjaju iza neprijatelja. Crne helanke postadoše sive, a kose su nam se obagitiše lekovitom maskom.

Raspoloženi smo i sa radoznalošću nastavljamo prelaziti brda, sve do trenutka kada se ponovo susrećemo sa lepom rekom Gradac. U jednom momentu, nas četvoro sa jedne strane reke, a sa druge Ivan sa ekipom koji su nas sačekali sa "odličnim" vestima. Ivan je kao narednik počeo da nabraja koje opcije nam se nude za prelazak preko reke. "Drugari, imate 3 izbora! Prvi je da pređete reku uz uže, drugi je da je prepešačite, a treći da idete zaobilaznim ali veoma strmim i opasnim putem". U prevodu, pitao nas je da li želimo da budemo majmunčići, konji ili divokoze. Bledih lica (po čemu su svedočile fotografije koje smo kasnije dobili) i ukočenog pogleda verovatno je svako od nas u sebi zamišljao različite scenarije. Odlučismo se za treću opciju, jer kvašenje stopala na decembarskih +5 stepeni nije dolazilo u obzir. Što se tiče užeta, sama pomisao da se četvoronoške držimo za kanap iznad studene vode i kamenja činila nam se kao nemoguća misija. Treća opcija nam je delovala kao najrealnija. Međutim, Marija se odlučuje da prepešači reku, te nam se tu putevi rastaviše. Opet nas troje krenusmo sami lagano penjući se uz strmu padinu. Hvatali smo se za korenje, mahovinu (loša ideja) i granje kako bismo sprečili stropoštavanje u Gradac od kojeg smo se sve više i više udaljavali. Pomagali smo jedni drugima pružajući ruke i zajedničkom borbom konačno stigli do vrha. Puteljak nas je odveo pravo do drvene kapije jednog seoskog domaćinstva. Dobri ljudi su radili u dvorištu, deca trčkarala i svi su nas lepo pozdravili. Praktično smo prošli kroz njihovo dvorište i uputili se opet ka reci i mostiću koji je bio sačinjen samo od jedne grede. Ostalo nam je još oko 6 kilometara do kraja... Kako smo prešli više od pola putanje i izbili na deo koji više nije strm i opasan, dopustili smo da uživamo u predivnim prizororima i panorami valjevskog okruženja. Čist vazduh, usamljena klupa na litici sa pogledom na predele zasenčene izmaglicom, plastovi sena, gole grane šljiva i jabuka... Napajali smo i čula i dušu. 

 Malo hoda, malo trka i stigosmo i do poslednje prepreke. Zadatak nam je bio da prevrnemo traktorsku gumu. Misleći da to nije niša komplikovano, zaletela sam se da je podignem i prvnem, no, prvi put je čak nisam uspela ni odvojiti od zemlje. Drugi put sam je nekako podigla svega za 45 stepeni i tek je treći put prevrnuh uz malu pomoć svojih drugara. Srećom pa smo izbegli čuvenu vežbu: Lezi, ustani, skoči.

Već smo se lagano približavali gradu. Neki Valjevčani su nas usput pozdravljali. Lagano trčimo kaldrmisanom ulicom, prelazimo most i vraćamo se tamo gde smo trku i otpočeli. Lica su nam ozarena. Uspeli smo! Stigli do kraja. Čitavi, nasmejani, blatnjavi!

Sledeći sat provodimo deleći sveže utiske sa ostalim takmičarima i našom drugaricom koja nas je podržavala. Ispred Kulturnog centra se krčkao pasulj u velikom kazanu. Svako je dobio pun tanjir ovog ukusnog jela sa četvrt' hleba. Okrepili smo se u momentu. 

Vratili smo se u Beograd u večernjim časovima. Te noći sam spavala spokojno, kao beba. Sledećeg jutra, Nex mi šalje poruku: "Kako mišići?" Ja reko': "Verovao ili ne, ništa me ne boli". Da me je upitao to samo malo kasnije istog dana, dobio bi potpuno drugačiji odgovor :). Sve me je bolelo, ali isplatilo se. 

Jedva čekam proleće i nove izazove, nove avanture i neistražene puteve naše lepe zemlje. 

Moj prvi polumaraton ili Kako sam pobedila sebe?

"Udah...izdah...udah...izdah...", ponavljam u sebi dok osluškujem svoje srce i već otežalo disanje. "Još samo malo, hajde, možeš ti to, samo još jedan kilometar. To ti je malo više od jednog kruga u Karađorđevom parku. Uspon, o neee, otkud sada uspon? To nisam predvidela." Noge otežale kao burad puna zrelog grožđa, ali srce trči napred i vuče celo telo ka kapiji samoprevazilaženja zvanoj CILJ. "Bravooo, još samo trista metara", dopiru glasovi divne publike uz aplauz. Nakon 100 metara čujem ženski glas "Hajde, trista metara do kraja". "O, zar je moguće da su se tri stotine metara pretvorile u beskonačnost?" Pri toj pomisli, ugledah toliko dugo priželjkivanu reč i znak za razdvajanje sa oznakom, levo 42km, desno 21km. Prestrojavam se na desnu stranu staze i trčeći ćopam do cilja. Vreme otkucava 2:29:05, 2:29:06... "aaa, moram stići pre 2:30:00 i poslednjim atomima snage poguram sebe i prelazim liniju za 10ak sekundi. Hvatam se za kolena, i osoblje me nakon nekoliko momenata odvlači u šator pitajući me da li sam povređena. Rekoh im da imam bolove u kolenima. Na mestu su me pregledali, stavili hladan oblog na levi izmučen zglob. "Dobro sam sada. Mogu li da krenem?", upitah ih nakon par minuta. Jedva sam čekala da podelim radost sa svojim dragim ljudima koji su takođe trčali, i mamom koja me je bodrila.

Prošlo je skoro nedelju dana od tog, za 3000+ maratonaca i mene, velikog dana. Utisci su se slegli i sada se sa velikim kezom prisećam slatkog uzbuđenja, pa treme, i na kraju krajeva borbe sa samom sobom. A ta borba nije započela i završila se u jednom danu. Naprotiv, počela je još pre nekoliko meseci kada smo moja draga drugarka Gole i ja odlučile da istrčimo polumaraton proleća 2014, tačnije na 27. Beogradskom maratonu. Tada mi je taj milestone bio toliko daleko, što vremenski, to i mogućstveno. Moram priznati da se sama verovatno ne bih usudila da se upustim u tu avanturu. Društvo je veoma važno u celom ovom iskustvu. Imati nekoga pored sebe da vas pogura kada mislite da više ne možete da maknete ni milimetar, zlata vredi. Što bi Gole rekla: "I taman kada pomislite da više nema paste za zube u tubi, tu tubu stisnete jače i iznenadite se koliko paste još izađe". E, tako je i sa trčanjem. Ako vas neko ubedi da vi to možete, iznenadićete se dodatnom snagom koja će proizići iz vas.

Do pre svega pola godine ja jedva istrčah 3 simbolična kilometra na trci pod nazivom: "Ko je prvi?" Ne samo da nisam bila prva, nego sam mislila da sam se popela na vrh Himalaja i da će tu ubrzo okončati moj sistem za disanje. Što bi se narodski reklo: "Ispustila sam dušu". No, prva trka je prošla, a druga, zabavna i odlučujuća se dogodila nešto kasnije, krajem 2013. godine. Po nagovoru našeg druga Nemanje, upustismo se u trku na 5km. To je bilo jedno zabavno iskustvo jer se trčalo u mraku, a mi učesnici smo bili osvetljeni svakojakim neonskim stvarčicama, od štapića do naočara. Istrčasmo mi i tih 5km. Wow, kakav je to bio osećaj i ponos, ali i zeleno svetlo da se može istrčati četiri puta više.

Nakon te lepe večeri, usledili su treninzi na Adi svega jedanput nedeljno. Trčalo se i na -7C po snegu, i po vetru ali i pod suncem. Iznenadila sam samu sebe kako sam se radovala odlasku na te treninge. Najviše sam se veselila pozitivnoj energiji koja se osetila među trkačima na stazi. Znala sam da odlazak na Adu u ranim jutranjim časovima može doneti samo dobro. Iako mi se ponekad dešavalo da spavam svega 4 sata, ja sam bez problema ustajala i sa Goletom odlazila na trening. Moram priznati da nisu ni svi treninizi bili "uspešni". Desilo mi je jedanput da sam planirala da istrčim 14km, a na kraju sam jedva uspela da spojim 6. Ali rekoh sebi: "Barem si izašla na stazu i pokušala. I to se vrednuje."

Neko je jednom prilikom rekao: "Nemojte trčati bez cilja. Morate znati zbog koga ili čega ste se odlučili da istrčite polu ili ceo maraton." U potpunosti podržavam tu tvrdnju. Pre svega, mi smo se odlučile da trčimo za BELhospice, jednu divnu dobrotvornu organizaciju koja brine o terminalno bolesnim pacijentima i koja omogućava svim njenim članovima tima da prikuplja sredstva putem ličnog fundraisinga. Trčati i time indirektno pomagati ljudima u nevolji mi je ispunjavalo srce. Divni drugari sa udaračke sekcije su izašli u susret i organizovali smo jedno fantastično veče posvećeno upravo ovom fundraisingu uz muziku i zvuke kahonesa i udaraljki. Ništa bez dobrih i dragih ljudi...

Drugi cilj je bio "Ja to mogu". Želela sam na neki način da testiram svoju istrajnost i ceo put od ideje do realizacije. U životu mi se nebrojeno puta dešavalo da nešto započnem i na kraju ne završim. To nisu bila baš pametna iskustva, jer uspeh i jak karakter se upravo grade na temeljima izdržljivosti i upornosti. Kada nešto ostane nedovršeno, stiče se utisak o izgubljenom vremenu i nekom bledom pokušaju. Ali trenutak kada sam prešla cilj me je uverio da se pri ispunjenju planiranog otvaraju novi horizonti... da sada želim i mogu još više i bolje. I znate šta? Pobedila sam sebe. Ooo, kada bih samo rečima umela da vam opišem te emocije i eksploziju osećaja koja je tog dana prštala. Hiljade ljudi, predivna publika, bubnjevi, tapšanje, i sunce koje se izdiglo iznad Belog grada... kao da se smešilo nad nama, ponosno na jedan od najpozitivnijih dana.

Zato... dragi moji, trčite. Nije važno za koliko ćete preći tih 21 ili 42 kilometara. "Tvoje najbolje vreme je SAD." Počnite danas i ne odustajte. N I K A D A.

Put do Pozorišta

Više ne putujem često... trenutno sam se usadila na jednom mestu kao saksijska biljka. Moja putešestvija su se lagano preselila iz aviona u gradske autobuse, trole i tramvaje Beograda. Za relativno kratko vreme koliko već obitavam u njemu sam savladala skoro sve linije i delove grada, i da budem iskrena, u prevozu prosečno provedem sat i po dnevno. 

U početku sam preslušavala radio stanice, pokušavala da čitam (ponekad mi je muka od čitanja u prevozu, te mi to baš i ne polazi za rukom), ali sam onda vremenom shvatila da svašta mogu videti, čuti i naučiti od sugrađana koji dele sa mnom isti ustajali vazduh. 

Eto, reših sa vama podeliti radost jedne devojčice koja se sa svojom mamom uputila ka pozorištu. Pre neki dan sam bila u 17-ici i hitala ka centru grada, kada je naspram mene sela curica od 8, 9 leta, a do nje, mama. Bila je obučena u crnu čipkastu suknjicu čije je rubove spretno nameštala do perfekcije. Potom se ispravila, a šake prekrstila i spustila na krilo. Izgledala je kao lutka iz izloga, pomalo važna, ali veoma učtiva i lepog stava. Imala je urednu frizuru, ravne šiške i dugu, svilenu, kestenjastu kosu. Osmehivala se sve vreme i mami je prepričavala niz događaja iz škole. Mama ju je slušala i ponekad bi joj uputila neki komentar. 

U jednom momentu, majka je izvadila dve pozorišne karte iz svoje tašne, što je još više podsetilo devojčicu kuda su se uputile. Pitanja o pozorištu, sedištima i predstavi su samo prštala, a majka je na njih stprljivo odgovarala veoma tihim glasom. Iz ovoga se lako moglo zaključiti od koga je ova princezica usvojila lepe manire. 

Ta slika me je potpuno odgurnula na trenutak od realnosti i vratila u detinjstvo kada smo se radovali 'malim' stvarima. To njeno putešestvije od kuće do pozorišta je u stvari ogromno, i jednako važno kao i put do Njujorka i pozorišta na Brodway-u. Nikako ne bismo trebali potcenjivati svakodnevna kretanja, jer ni sami nismo svesni šta nam ona sve mogu otkriti.

Sigurna sam da će ova mlada dama obići još puno, puno pozorišta, ali da će joj ovo svakako ostati jedno od dražih.