Priča o Zelenoj Kockici - velikom srcu u malom telu

Iskreno, automobili me nikada nisu nešto posebno privlačili. Ono što me je interesovalo bila je njihova osnovna svrha, odnosno da nas prevezu od tačke A do tačke B, dok su potrošnja i konjska snaga predstavljale višu matematiku za mene. Takođe nisam verovala da se čovek može vezati za svoja kola. Otvorim oglase, kad ono - "Prodajem auto u odličnom stanju" ili "Služio me je super čitavu deceniju". Ako je u odličnom stanju ili sa besprekornim performansom godinama, kako nekome ne pada teško da se odrekne svog vozila? To su za mene bili dokazi 'nevezivanja' vlasnika za automobile, te sam i ja mislila da ako ikada budem imala svog četvorotočkaša, da ću ga olako zameniti drugim.

Ali moje predrasude su se drastično promenile od trenutka kada sam položila vozački ispit. Iz drugog puta. Prvog puta sam plakala kao kiša jer sam morala sačekati tri nedelje kako bih ponovo polagala vožnju (testove sam naravno nabubala napamet). I još mi je pri tom čika policajac nakon neuspelog ispita rekao: "A ti mala, misliš da umeš da voziš? Voziš kao fanđo, a ne gledaš kud' ideš."

Međutim, nakon tri nedelje sam skakala od sreće držeći vozačku dozvolu (iako u njoj izgledam kao natmureni kriminalac) i odmah se bacila u pretragu polovnih automobila na Internetu. Moj budžet je bio relativno skroman, te sam bila svesna da ću ili kupiti nešto domaće a novije, ili eventualno strano, a manje i starije. Ispostavilo se ovo drugo. Prvo sam bila nagrnula na jednog Fiat Cinquecento-a, ali mi je tata rekao da taj mališa ima motor kao kutija šibica. Onda mi je on preporučio jednog zelenbaća, kockastih ivica sa velikim šiberom. Kia Pride! Da, to je bio moj budući ponos. Već sam sledećeg dana otišla po njega u Beograd i kupila ga od jedne fine cure. Pošto ga je ta devojka vozila samo po gradu, auto je prešao svega 60.000km. I zanimljiva činjenica je ta da je i prethodan vlasnik bila žena, što je rezultiralo da Zelena Kockica dobije svoju treću vlasniCU, dakle mene. A najspecifičnije u vezi sa njim, bilo je to što je posedovao jak i velik motor, a on onako sav lagan, prosto se poljulja kada kamion prošiša kraj njega. Otuda mu dadoh epitet 'velikog srca u malom telu'.

Jao, koliko sam bila srećna što sam konačno usvojila svoj prvi auto. Imao je dosta mana kada sam ga kupila, te je morao pravo kod doktora za mehaniku, ali je ubrzo bio zakrpljen i spreman da se upušta u avanture sa svojom vlasnicom. Ja sam sama učila da ga vozim, te se dogodilo da ga par puta čuknem i ogulim farbu dok sam pokušavala da se parkiram između dva stuba. Dok sam ga vozikala gradom, pa čak i kada je kiša lila, uživala sam da slušam muziku i pevam. Prethodna vlasnica je bila zaboravila svoj CD, a nasnimljena muzika je bila odlična, te sam uživala vozeći se i slušajući "Walk like an Egyptian" (Bangles), "Girls & Boys" (Blur), "Down Under" (Men at Work)...

                                                        Car Wash :)

Nikada nisam pomišljala da bi onako sav slabašan bio u stanju da napusti granice naše zemlje, ali sam se prevarila. Tokom Uskršnjih praznika, u posetu mi je došla drugarica Lucija sa kojom sam studirala u Ljubljani. I dogovorile smo da se zajedno vratimo u Sloveniju. Pošto nas je bilo dve, sinula nam je ideja da bismo mogle putovati Kockicom. Tako je i bilo... auto je bez problema klizio autoputem kroz Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju. Doduše, kad god bismo Lucija i ja pokušale da pričamo, morala sam usporiti jer je motor brujao pri većoj brzini te uopšte nismo mogle razumeti jedna drugu. To je isto važilo i za muziku. Preko 100km na sat, nije se mogla ni čuti. Ali, ono što je najvažnije, bezbedno smo stigle na odredište, a potom nam je Kockica super služila u Sloveniji. Čak smo njome i do Austrije svratile i vozile se nekim zavijucima u okolini Vilaha...

 

                                                      Lucija i ja u banatskoj ravnici...

U Srbiju se vratih u Kockici ali ovog puta sa Milicom, takođe drugaricom sa studija. Onako natovarene, zbog završetka semestra u Ljubljani, jedva smo se nekako doteturale do Beograda. Nakon što smo ostavile Milicu, ja sam trebala da krenem za Zrenjanin. Međutim, u to vreme bio je štrajk te su traktoristi bili zakrčili puteve i mostove. Tamiš se nije mogao preći. Iako me je Milica ubeđivala da ostanem kod nje i prespavam, nisam odustala od ideje da odem za Zrenjanin uprkos štrajku i celodnevnoj vožnji. Vesti su bile tačne, most se nije mogao preći, ni jedan, ni drugi...  Krenula sam nekim sporednim putem kraj Tamiša... bio je mrak i nisam znala kuda idem. Pratila sam nekoliko kola koja su bila ispred mene. Bilo je i prašine i blata... ali Zelena Kockica je sve te barijere uspešno prelazila. Osećala sam se sigurnom. Imala sam krov nad glavom, pa i da je počeo neki pljusak, znam da bih bila zaštićena. Posle čitava četiri sata vožnje, uspešno se vratih u Zrenjanin, bez ogrebotine.

                                                        Lux, drugarica iz Tajlanda, fotografiše kroz šiber...

Vremenom, moj auto je počeo da otkazuje. I dalje se teturao, ali organi su već bili dotrajali te je češće bio u poseti mehaničaru. Znala sam da se moram uskoro oprostiti od njega. I žao mi je bilo... ali to je bila ispravna odluka. Odlučila sam da ga prodam pre nekoliko meseci. Pojavio se u oglasima, i počeli su se javljati potencijalni kupci iz svih krajeva Srbije. Sada je i moj oglas ličio na one s' početka ove priče. Nahvalila sam ga, onako kako dolikuje, bez preterivanja i šminkanja. Ukazala sam na mane, ali i na to koliko je to u stvari jedan zahvalan auto od parkiranja pa do vožnje gradom, ali i uz kojeg se rodilo toliko puno divnih uspomena... toliko prevezenih prijatelja i priča u njemu ispričanih, pa i suza isplakanih.

                                                        Pogled iz auta, posle kiše...

Srećom, novi vlasnik je otkupio Zelenu Kockicu i rekao da ju je namenio svojoj ženi, odn. četvrtoj vlasniCI.

Pre neki dan smo se sreli taj momak i ja kako bismo sredili dokumentaciju oko auta. Došao je po mene Zelenom Kockicom. Momak je sasvim fino sredio udaren i izgreban prednji deo, kao i još neke interne stvari i dok smo se vozili primetila sam da nije bilo onog kloparajućeg zvuka. Nisam bila tužna što više nije moj, jer sam se uverila da je u dobrim rukama. Sada će se u njemu neke druge priče raspredati i neka druga muzika preslušavati. A možda ga i zapazim na putu među velikim i snažnim vozilima. No, on će uvek ostati moj mali veliki prvi auto, sa ogromnim srcem.

Islesboro - raj za čula

Dok mi je još uvek sveže pamćenje, želela bih sa vama da podelim utiske sa jednog divnog putovanja na ostrvo Islesboro, za koje verovatno niste čuli. Nisam ni ja do pre tri godine kada sam ga posetila prvi put, i kada me je čak inspirisao da započnem pisanje avanturističke priče za klince. Ove godine u junu, imala sam sreću da ponovo stanem nam njegovo tle i podsetim se lepote i retkosti očuvane prirode, visokih četinara i neverovatnog mira...

Pre nego što se na ovoj stranici nanižu iskustva vezana za ovo magično mesto, red bi bio da vas najpre upoznam sa osnovnim karakteristikama malog raja gde je vazduh čist, crispy i svež i gde se u daljini nazire tamno plavi, skoro teget okean.

Islesboro (čita se Ajlsboro) je ostrvce u Atlantskom okeanu koje pripada najsevernijoj američkoj državi - Maine.  Tokom godine, Islesboro je naseljeno od strane svega 600 stanovnika, dok se tokom letnjih meseci ovaj broj znatno uvećava, iz razloga što stotine porodica ovde provodi leto u svojim raskošnim drvenim, spratnim kućama sa velikim terasama - cottages.

Do ostrva se stiže na više načina. Najinteresantniji i najuzbudljiviji, doduše i najbučniji, je malim avionom iz kog se pruža fantastičan pogled na grupe ostrvaca i plavetnilo vode. Vožnja traje svega 10ak minuta, ali predstavlja pravi melem za čulo vida. Drugi način je vožnjom brodićem. Kada smo prvi put išli na ostrvo, putovali smo malim lobster boat, odn. brodom za jastoge. I treći, uobičajeni način, jeste vožnja trajektom koji saobraća na svakih satak vremena, a samo putovanje traje oko 20 minuta.

Kao što rekoh, iako je ostrvo znatno posećenije tokom leta, ono ipak predstavlja netipično turističko mesto. Kao prvo, tamo nikada nećete zapaziti hotel, restoran, veliki parking, različite aktivnosti za turiste, itd. Ali u tome i jeste draž. Ukoliko vam je odmor zaista neophodan, onda je Islesboro prava stvar za vas!  Čak i John Travolta ima svoje imanje na ostrvu, jer je to verovatno jedno od idealnijih destinacija za odmor, posebno nakon iscrpljujućeg glumačkog života.

Na ostrvu ćete imati prilike da se pozabavite aktivnostima kojih se sigurno ne biste setili tokom tipičnog letovanja u nekom od popularnih odmarališta i resorta. Recimo, da li bi vam na pamet palo pecanje mušicom - fly fishing gde zamahujete štapom i čekate ribu da iskoči iz jezera i uhvati se za udicu? Ili pak, farbanje i renoviranje starih ili polovnih brodova koji će nakon vašeg boravka postati pravi lepotani noseći imena kao što su Golden Jewl, Lindsey D, itd. Mada, moja omiljena stvar je posmatranje zalaska sunca, koje je zaista fascinantno.


Ukoliko se ipak zadesi da ogladnite, a lenji ste da pripremite obrok, zato postoji Dark Harbor Shop, suvenirnica i cafe koja ima najukusniji sladoled. Mmm...sladoled od oraha sa javorovim sirupom obara s' nogu. U ovoj simpatičnoj radnjici uglavnom rade studentkinje koje su odrasle na ostrvu, studiraju u nekoj drugoj državi USA-a, a leto provode u svom rodnom mestu.  Uvek su raspoložene za priču, kao i meštani koji dolaze ovde da nešto prezalogaje, poput đevreka sa hrskavom slaninom ili sendviča sa tunom. Svako ko se nađe u ovom shopu biće raspoložen za razgovor, bilo o vremenu, ili pak o aktuelnim političkim temama ili kursu jedrenja. Ljudi su neverovatno ljubazni, nasmejani i tolerantni.

Što se smeštaja tiče, ja sam imala priliku da odsednem u jednoj impozantnoj kući sa 9 spavaćih soba, bibliotekom i velikom terasom sa pogledom na okean. Skoro svaka soba ima svoje kupatilo, i lepo je i jednostavno uređena. Obavezni komadi nameštaja su visoki i udobni kreveti ukrašeni mnogobrojnim dekorativnim jastucima i cvetnim prekrivačem, drvena bela stolica za ljuljanje, noćni stočić i komoda sa fiokama. Moja omiljena prostorija u večernjim satima bila je dnevna soba koju u sredini krasi kamin. Vatru smo pravili skoro svako veče, igrajući šah ili neku drugu društvenu igru i ispijajući topli kakao sa penastim marshmallow-om. Pucketanje drva u kaminu i miris kakaoa je nezaobilazno iskustvo.

O detaljima bih mogla pisati satima... ali da ne bih u tome preterala, samo ću pred kraj prepričati simpatičnu situaciju sa galebovima i fokama. Naime, jedne večeri smo odlučili da se brodićem odvezemo do jedne velike stene naseljene simpatičnim fokama i nahranimo ih svežom haringom. Uzbuđenje da ćemo imati priliku da ih vidimo iz neposredne blizine i usrećimo ih dobrom klopom, pokvarili su halapljivi galebovi :). Naime, svaki put kada bismo bacili ribu ka fokama, uvek bi se našao po jedan galeb i ščepao bi ribu brzinom svetlosti. Sirote foke nisu uspele da se izbore sa alavim i veštim pticama, te su ostale bez dobre večere.

Ima još mnogo stvari koje su me fascinirale tokom ovog mirnog i divnog odmora, ali ponekad je utiske teško preneti "na papir".

Ako ikada poželite da se nađete u oazi mira, mirisu okeana i prepustite dugim šetnjama, jedrenju, čavrljanju sa lokalnim meštanima, posetite Islesboro. 

Vodič kroz Esbjerg

Kada pomislilte na Dansku, šta vam prvo padne na pamet? Nakon prvog dana boravka u ovoj lepoj skandinavskoj zemlji moji prvi utisci su bili: čisti i brzi vozovi, tačnost, hladan vazduh, bele vetrenjače za proizvodnju struje, Lego kockicke, lepe Dankinje sa prirodno plavom kosom...

Nakon mesec dana boravka u južnom delu Danske, lista prvih utisaka se proširila te sam poželela da je podelim sa vama i možda preusmerim vaše planove za sledeće putovanje - ka severu...

Esbjerg

Nedavno sam napisala na Facebook stranici WINDbjerg + RAINbjerg = Esbjerg, ali nije uvek baš tako. Ovaj simpatični lučki grad od oko 100 hiljada stanovnika (5-ti po veličini u zemlji), ušuškan je na jugo-zapadu Danske, na oko 3 sata vožnje vozom od Kopenhagena.  Iz razloga što se nalazi na obali Severnog mora, često se dešava da padne kiša i dune jači vetar. Ali kada je vedro i mirno, Esbjerg je pravi ’lovely town’, idealan za šetnje, shopping, vožnju biciklom, posetu Statuama „The Men at the Sea“ i izlet na plaži, itd.

                                   

Grad je relativno ’mlad’, osnovan tek 1868. godine. Tipično za arhitekturu ovog mesta jesu zgrade i kuće od crvenkaste cigle (čak sam uočila i jednu kuću u širem centru okrečenu u crno), a sve ulice se seku jedna sa drugom pod pravim uglom, što još više doprinosi ’urednosti’ Danske.  Pre samog dolaska  u Esbjerg, samo na osnovu fotografija, uočila sam kako me podseća na Zrenjanin i mislim da sam bila u pravu. Esbjerg ima jednu dugu ulicu – Kongensgade, koja je predviđena za pešake i shopping , kao i gradski trg na kojem se nalazi statua kralja Kristijana IX na konju. Kao i Zrenjanin, i Esbjerg ima jednu veliku manu, a to je sindrom ’pustog grada’ s tim što se ovde radnje i prodavnice zatvaraju još u 5 poslepodne, pa nakon tog vremena na ulicama nema ni žive duše. A da ne pričam kako je nedeljom... Uvek se pitam šta ljudi rade u stanovima po ceo dan. 

                               

Danci su generalno cool nacija...Prilično su opušteni  i prijateljski nastrojeni i uvek spremni za priču. Skoro svaki Danac/Dankinja poseduje solidno znanje engleskog jezika, tako da komunikacija ovde predstavlja najmanji problem. Primetila sam da u gradu živi dosta stranaca, ne računajuči studente. U nekoliko navrata sam čula srpski jezik, a moje kolege su čak upoznale i Filipince, Tajlanđane i dr. u crkvi. Za ovakav manji grad, mislim da Esbjerg karakteriše poprilična raznolikost kada su u pitanju nacionalnosti.

Što se tiče otvorenosti i opuštenosti Danaca moram sa vama da podelim jedno zapažanje sa Sporstkog dana koji je bio organizovan za sve studente sa oba univerziteta koji se nalaze u Esbjergu. Studenti su se organizovali u ekipe i prijavili da igraju odbojku, bejzbol i fudbal, i mi novi studenti smo to ozbiljno shvatili i mislili da će se igrati prave utkamice sa sudijama, itd. Međutim, ceo Sportski dan se sveo na ispijanje piva i ’shots’ od ranog jutra (od 8:00) i na utakmice u trajanju od 10 minuta. Studenti su bili poprilično veseli, a devojke su bez problema igrale fudbal i otimale se za loptu na terenu. Cilj je naravno bio dobra zabava, a ne prikupljanje poena u odbojci.

Elem...pisala bih još mnogo toga, ali moram da počnem sa pisanjem bloga za kurs na kojem sam i koji će mi verovatno ući u konačnu ocenu. Sledeći put ću pisati o ostrvu Fanø, inače budućem Nacionalnom Parku. E, to je prava divota!  Ostrvo je udaljeno samo 12 minuta vožnje trajektom od esbjerške luke, a imate osećaj kao da ste negde mnogo dalje…no, više o tome next time.  J

Umalo zaboravih proširenu listu utisaka o Danskoj:

-          Biciklovi, biciklovi, biciklovi (najsimpatičniji su oni čije su korpe ukrašene svežim cvećem)

-          Bombone od licorice-a (ne znam kako to da prevedem na sprpski), čak imaju i slane – fuj!

-          Riba (nije ni čudo kada je Danska okružena morem)

-          Uređene zelene površine (puno divnih parkova sa jelenima, jezercima, patkama – prava oaza u sred grada)

                         

-          Cultural shock No.1 – na bazenu se pre ulaska mora istuširati bez kupaćeg kostima, a tuševi nisu ograđeni ni sa čim. Nas, par devojaka, su napale neke žene iz razloga što nismo skinule kupaći. J E, pa moraju i one da prihvate neke kulturne razlike.

-          Cultural shock No.2 – Žurka na fakultetu – prošlog vikenda se otvorio ’Beach Bar’ na fakultetu i nije bilo niti obezbeđenja niti nikoga na ulazu. Samo lepo poneseš svoj studentski ID uz pomoću kojeg uđeš na fakultet i to je to. A ako ti bude dosadno na žurci, lepo odeš u computer room i proveriš e.mail. J